Плућна тромбоемболија је васкуларно обољење које настаје као компликација венске тромбозе (запаљење вена узроковано угрушком крви)) и откидања тромба (угрушка) који ношен циркулацијом доспева у плућа. Од величине и броја оклудираних (зачепљених) плућних артерија, односно од масивности плућне емболије зависи и клиничка слика. Код масивних плућних емболија (када је зачепљено више од 50% циркулације) развија се типична клиничка слика са карактеристичним симптомима: отежано дисање, бол у грудима у виду пробадања или опресије, надражајни кашаљ са хемоптизијама (искашљавањем крви), лупање срца, страх од блиске смрти и карактеристични знаци стања шока (пад крвног притиска, убрзан и једва опипљив пулс уз цијанозу - плаветнило усница и орошеност хладним знојем). Код немасивних плућних емболија клиничка слика може бити знатно блажа, уз присуство само понеког од набројаних симптома и знакова, а болесници су хемодинамски стабилни.
Исходиште тромба најчешће је из тромбозираних дубоких вена доњих екстремитета натколенице и потколенице, површних вена, вена мале карлице, доње шупље вене, шупљина десног срца, а ређе и вена горњих екстремитета.

Ризични фактори за развој венске тромбозе и плућне емболије јесу: трауме, преломи, нарочито великих костију доњих екстремитета, ортопедске операције (нарочито кука и колена), велике абдоминалне, гинеколошке, грудне, операције вена, кардиоваскуларна обољења праћена кардијалном декомпензацијом и аритмијама, септична стања, малигна обољења (нарочито карцином панкреаса, гастроинтестиналног тракта, дојке, простате, бронха), аутоимуна обољења, абортус, порођај, дуготрајна имобилизација, гојазност, употреба хормонских контрацептивних средстава. Код неких људи присутна је тромбофилија, односно склоност ка тромбози узрокована урођеним дефицитом неког од природних инхибитора коагулације.

Дијагноза се поставља на основу РТГ прегледа плућа, гасних анализа, ЕКГ, ехокардиографије, коагулационог статуса, ензимског и биохемијског статуса, а потврђује са ЦТПА-компјутеризованом плућном ангиографијом и перфузионом сцинтиграфијом плућа.

Упоредо са дијагностиком плућне емболије настоји се утврдити одакле је кренуо угрушак, односно ради се ултразвучни преглед вена доњих екстремитета. Потом, ако се утврди место угрушка, у консултацији са васкуларним хирургом одлучује се о потреби васкуларне операције или о уградњи вена кава филтера.

Након што се основним дијагностичким тестовима потврди клиничка сумња на плућну емболију, одмах се започиње са терапијом која зависи од масивности плућне емболије. Масивна плућна емболија лечи се фибринолитичком терапијом, уз мониторисање пацијента у Интензивној јединици, а немасивна плућна емболија лечи се антикоагулантном терапијом, у почетку преко инфузије, а након стабилизације стања у виду таблета (фарин, синтром, синкумар, маркумар). Када се постигне задовољавајући терапијски ефекат, болесник се отпушта кући, уз обавезну контролу у Амбуланти за превенцију тромбозе. Прва контрола следи седам до десет дана након отпуста и током првог месеца, а касније, када је терапија добро регулисана, једном месечно.

Савети лекара

У случају појаве спонтаних хематома (модрица) по кожи, крви у мокраћи или столици, крварења из носа или искашљавања крви, антикоагулантну терапију треба одмах прекинути и јавити се у амбуланту ради контроле протромбинског времена, када ће се на основу степена предозираности леком применити и одговарајући поступак.

Болесник треба да зна да свако мењање антикоагулантног лека може изазвати промену протромбинског времена те га тада треба чешће контролисати. Неки лекови, ако се дају заједно са антикоагулантним, могу да појачају или умање њихов ефекат па свако њихово укључење у терапију или искључење из ње захтева чешћу контролу протромбинског времена. Болесницима се саветује да од аналгетика не узимају препарате ацетилсалицилне киселине (аспирин, андол) и нестероидне антиреуматике (бруфен) јер могу појачати ефекат антикоагулантне тарапије и изазвати крварење. У случају потребе за аналгетицима, препоручују се панадон, фебрицет, баралгин, аналгин, тродон.

У исхрани се не препоручује обилно уношење купуса, кеља, спанаћа, зелене салате, броколија пошто садрже велике количине витамина К, већ се саветује да уношење лиснатог зеленог поврћа буде равномерно током целе године. Такође, треба избегавати масну храну.

У случају потребе за хируршком интервенцијом или екстракцијом (вађење) зуба, болесник треба да се јави у нашу амбуланту ради договора о обустави антикоагулантне терапије.

Поменута терапија варира од три до л2 месеци, или је и дужа, а ако су ризико фактори за развој тромбозе стално присутни, може бити доживотна.

Упоредо са терапијом тромбоемболије, треба лечити и основно обољење (кардиоваскуларно, малигно, гинеколошко, аутоимуно и др.), које је фаворизовало развој тромбозе. У случају присутне флеботромбозе (упале вена), примењује се и локални третман гелом хепатромбин, елевација екстремитета (стављање руке или ноге у повишен положај) и еластична бандажа (стављање еластичног завоја) при ходу, уз обавезну контролу код васкуларног хирурга.

Болесници након прележане плућне емболије и док је присутна венска тромбоза (запаљење вена узроковано угрушком), нису способни за послове везане за теже физичко напрезање, дуго, непрекидно стајање и седење.