Укратко

Делатност Службе за физикалну медицину и рехабилитацију јесте рехабилитација болесника као интегрални део лечења бројних респираторних обољења, физикална терапија и рехабилитација свих стања након повреда, прелома, операција и цереброваскуларних инзулта.

Служба је просторно и технички савремено конципирана и опремљена тако да у потпуности задовољава све потребе како лежећих тако и амбулантних болесника. Поседује салу за извођење групног програма респираторне рехабилитације, као и посебне просторије за инхалације, постуралну дренажу и специфичне процедуре као што су електротерапија, магнетна, ласерска и ултразвучна терапија.

У Служби се спроводи болничка и амбулантна физикална терапија по препоруци ординирајућег пулмолога, код болести као што су: астма, хронична опструктивна болест плућа (ХОПБ), упала плућне марамице, хроничне гнојне инфекције дисајних путева и плућа (бронхитис, бронхиектазије, пнеумонија, апсцес плућа), примарна плућна хипертензија, интерстицијумске болести плућа, преоперативна припрема болесника за операције на грудном кошу и плућима(најчешће због карцинома плућа), као и постоперативни третман оперисаних.

Опширније

Рехабилитација се широко примењивала и примењује се као неопходни, интегрални део савременог лечења у низу медицинских дисциплина као што су ортопедија, неурологија и др. Што се тиче примене рехабилитације у интерној медицини-она је нешто новијег датума. У историјату респираторне рехабилитације морамо напоменути да први описи вежби дисања датирају 2500 година п. н. е. , а да прва имена која се наводе у литератури везана за респираторну рехабилитацију јесу терапеут Тисот (1781. г.) и терапеуткиња Винфред Линтон која је 1934.г. у Лондону у једној болници започела „локализоване вежбе дисања“ код оперисаних пацијената.

Данас постоји све већа потреба за уводјењем организоване респираторне рехабилитације у лечењу болести као што су ХОБП (хронична опструктивна болест плућа), бронхијална астма али нажалост и карцином плућа, јер нагли и стални пораст броја оболелих, као и све чешће оболевање у најпродуктивнијим годинама живота доводе до прераног инвалидитета И смртног исхода код оболелих.

Главни циљеви респираторне рехабилитације јесу да доведе до редукције симптома болести, да поврати највећу могућу функционалну способност, да побољша пролазност дисајних путева и смањи степен њихове опструкције отклањањем нагомиланог секрета, да обучи болесника правилном дисању и на тај начин омогући што бољу и равномернију вентилацију свих делова плућа, да смањи мишићни рад потребан за дисање одн. цену дисања, да побољша квалитет живота пацијената и да повећа и физичку и емоционалну партиципацију пацијената у свакодневном животу, односно да обезбеди што бољу и бржу социјалну реинтеграцију. Да би постигла ово респираторна рехабилитација мора да обухвати бављење и не-плућним проблемима, у које укључујемо прогресивну редукцију кондиције, релативну социјалну изолацију, промене расположења(најчешће депресија), губитак мишићне масе и губитак на телесној тежини. Она у себи садржи два основна постулата: захтева активно учешће болесника у лечењу и друго захтева тимски рад лекара, физиотерапеута и медицинских сестара.

Пацијенти са различитим хроничним плућним болестима остварују бенефит од програма респираторне рехабилитације, који у себе обавезно укључује и физички аеробни третнинг. Ти бенефити су у смислу повећања капацитета за вежбање и у смислу редукције симптома отезаног дисања, гусења и замора које ови пацијенти наводе као најзначајније симптоме који их ограничавају у свакодневном животу. Испитивањем је утврдјено да се побољшање ових параметара јавља након спроводјења програма респираторне рехабилитације без обзира да ли се он одиграва у болници, амбуланти или код куће. Иделано би било да програм рехабилитације ових пацијената обухвати вежбе дисања, физички тренинг, нутритивно саветовање, едукацију и психосоцијалну подршку-а препоручује се да се одредјени параметри прате на почетку и по завршетку рехабилитације како би увидели шта смо постигли и колико смо напредовали.

Особе које болују од различитих хроничних болести плућа најчешће имају неке заједничке симптоме болести, укључујући кашљање, повећану продукцију спутума и рекурентне бронхитисе. Ипак симптом недостатка ваздуха је далеко најчешћи разлог њиховог јављања лекару. Како болест напредује ови пацијенти почињу да примећују да неке активности које су раније радили рутински, сада изискују већи напор и доводе до осећаја недостатка ваздуха. Као последица овога долази до појаве избегавања у почетку појединих, а касније и све већег броја активности што неумитно води брзом декондиционирању организма, а последично и њиховој мање или више израженој везаности за постељу. Декондиционирање је процес који се јавља када недостатак ваздуха почне да лимитира физичке активности пацијента, водећи ка губитку мишићне снаге и кардијалне функције.

Како бисмо избегли ове крајње стадијуме психофизичке и социјалне изолованости пацијената, са респираторном рехабилитацијом треба кренути шо пре, врло брзо већа након самог постављања дијагнозе.

Процедуре у служби

У нашој служби према најновијим стандардима и принципима добре клиничке праксе спроводе се следеће процедуре:

• Инхалације најсавременијим инхалаторима, који раде на принципу компримованог ваздуха или ултразвучног распршивања лековитих честица. Раствори који се инхалирају могу бити собне температуре или загрејани, могу се удисати под повишеним притиском или уз додатак кисеоника према потреби.
• Положајна дренажа врши се код хоспитализованих болесника који се лече од бронхитиса, пнеумоније, апсцеса и бронхиектазија, у посебној просторији, која је опремљена осцилаторним креветом.
• Мануелна и вибрациона масажа спроводи се у циљу смањивања спазма (грча) мишића који се користе при дисању.
• Вежбе релаксације примењују се најчешће код пацијената оболелих од астме и подразумевају рад у групи.
• Вежбе дисања једна су од најважнијих метода у лечењу пацијената са хроничним плућним болестима (бронхитис, емфизем, цистична фиброза, плеуритис).
• Вежбе снаге користе се за јачање мишића горњих и доњих екстремитета; спроводе се групно, код пацијената са ХОБП, бронхијалном астмом, код интерстицијских болести плућа, плућне артеријске хипертензије, као и у преоперативној припреми.
• Бихевиорална терапија представља скуп вежби које се изводе појединачно или групно код болесника са астмом, ХОПБ-ом, примарном плућном хипертензијом, интерстицијумским болестима плућа.
• Биостимулација ласерима ниске снаге и магнетотерапија спроводе се код пацијената са опструктивним болестима (астма, ХОБП).

Спроводи се и физикална терапија осталих наведених стања код којих се, према индикацији физијатра Службе, примењује: кинезитерапија, електротерапија, магнетотерапија, ласеротерапија и ултразвучна терапија

Детаљне информације могу се добити радним даном на телефон 021/480-53-58.