Саркоидоза је системска болест чији је узрок непознат, а манифестује се појавом карактеристичних промена (саркоидозни грануломи) у лимфним жлездама, на плућима, оку, јетри, срцу, кожи. Најчешће се јавља код млађих одраслих особа и може имати нагао и постепен почетак.

Најчешћи је акутни почетак, са боловима, отицањем и црвенилом зглобова, уз појаву болних чворића по кожи, најчешће на потколеницама (нодозни еритем), што наводи болеснике да се јаве лекару. Када се код тих пацијената начини рендгенски снимак плућа, често се виде увећане лимфне жлезде у средогруђу, што заједно са наведеним тегобама побуђује сумњу да се ради о саркоидози. Болест може почети и неприметно, само са увећањем лимфних жлезда средогруђа, када се открива случајно, или се рендгенски снимак начини пошто се болесници жале на упоран надражајни кашаљ. Ређе болест почиње тегобама везаним за неке друге органе.

Дијагноза се поставља низом процедура које обухватају лабораторијску дијагностику (одређивање нивоа ангиотензин-конвертинг ензима – АЦЕ, нивоа калцијума у серуму и урину), компјутеризовану томографију грудног коша допуњену високорезолутном компјутеризованом томографијом – ЦТ и ХРЦТ, испитивање параметара плућне функције и гасне размене у миру и при оптерећењу, одређивање капацитета дифузије плућа, уз неизбежну бронхоскопију са узимањем одговарајућих исечака из плућа, чијим се прегледом откривају промене карактеристичне за саркоидозу. У стандардно испитивање спада и очни преглед, ултразвук горњег абдомена и кардиолошка дијагностика (ЕКГ, а по потреби ЕХО и холтер мониторинг), ради утврђивања постојања саркоидозе на другим органима.

Након постављања дијагнозе почиње лечење, које се код већине оболелих спроводи кортикостероидима (преднизолон – пронизон) у почетној дози, која зависи од телесне масе и тежине болести (између 30 и 80 мг дневно), а ређе се у терапију (код неуспеха са кортикостероидима или код постојања изражене кожне форме болести) примењује и имуносупресивна терапија (метотрексат). Кортикостероиди се дају у просеку од шест до осам месеци, уз постепено смањивање дневне дозе. Лечење почиње у болничким условима, и ако болесник добро подноси лекове, наставља се амбулантно, уз редовну месечну контролу.

Већини болесника симптоми болести не представљају проблем, а и ако су изражени, веома брзо по започињању терапије знатно се ублажавају и престају те дуготрајно боловање за време лечења обично није неопходно.

Оно што чешће представља проблем јесу сами лекови. Наиме, кортикостероиди су моћни лекови који веома брзо изазивају побољшање и ублажавају тегобе, али с друге стране, високе дозе лека и њихова дуготрајна примена могу код оболелих створити бројне тегобе. Због могућности оштећења слузокоже желуца, уз терапију пронизоном редовно се дају и лекови за њену заштиту (ранитидин, фамотидин). Редовно се мора контролисати ниво шећера у крви, као и крвни притисак, и предузети одговарајућа додатна терапија уколико је потребно. Код болесника се у већини случајева због кортикостероидне терапије јавља карактеристична гојазност (лице постаје округло, нагомилава се масноћа на задњем делу врата и на стомаку), али је она пролазна и повлачи се по престанку узимања лека. Због могућности настанка остеопорозе препоручује се контрола код ендокринолога пре започињања и током лечења, уз примену одговарајуће супституционе терапије по потреби. Могу се јавити и други пропратни, непријатни ефекти тих лекова (акне по лицу и грудном кошу, нервоза, несаница).

Контрола се наставља и по завршетку лечења (тромесечно), током наредних годину дана, пошто болест у извесном проценту случајева може и поново да се јави, када је потребно поновити лечење.