1957.

Одлуком Извршног већа Народне скупштине АП Војводине 13. априла 1957. године почела је изградња Института за туберкулозу, према пројекту који је одражавао најмодерније трендове светске архитектуре тог времена. Исте године, за првог директора те установе именован је др Стеван Голдман.

1960.

Изградња је завршена, а Институт за туберкулозу почиње с радом 6. јуна 1960. као мултидисциплинарна здравствена установа.

1961.

Примљени су први пацијенти, а Институт је са својих 756 постеља био највећа установа те врсте у Југославији, да би на крају 1961. године у њему била запослена 454 радника, међу којима 30 лекара.

Крајем исте године Институт је организационо био устројен на следећи начин:

• четири фтизиолошка одељења за лечење туберкулозе;
• опште пнеумолошко одељење за лечење осталих плућних болести;
• хируршко одељење са 20 постеља;
• одељења за рехабилитацију, рендген, бактериологију, биохемију, патофизиологију, патохистологију и одсек са просектуром, зубна, гинеколошка и ОРЛ амбуланта, апотека и социјална служба.

Институт за туберкулозу Аутономне Покрајине Војводине у првих 10–15 година свог постојања био је првенствено усмерен на превентиву, дијагностику, терапију и рехабилитацију туберкулозних болесника.

1972.

Захваљујући успешном раду Института, као и целе антитуберкулозне службе, број оболелих од туберкулозе у Војводини се смањује а стручно интересовање све више усмерава на друга, нетуберкулозна обољења грудног коша. То је био разлог да се 1972. године назив установе промени у Институт за плућне болести и туберкулозу.

1977.

Почетком 1977. године настаје нова фаза у развоју Института, када наступа интеграција радних организација, које представљају наставну базу, у јединствену радну организацију – Медицински факултет у Новом Саду. У том периоду Институт за плућне болести и туберкулозу задржао је око 400 постеља и 140 на Иришком венцу, као и Диспанзер у Новом Саду. Микробиолошки, биохемијски, радиолошки и патоанатомски ООУР-и укинути су и као заводи постали су организационе јединице Института за плућне болести и туберкулозу.

У то време настају Институт за кардиоваскуларне болести и Институт за онкологију на локалитету Сремске Каменице па се њима додељује одређен простор и постељни фонд Института за плућне болести и туберкулозу.

Институт за плућне болести и туберкулозу отад обавља три основне делатности: здравствену, образовну и научноистраживачку, што у претходном периоду није био случај.

Од самог оснивања Института, посебна пажња посвећује се стручно-научном раду. Тако се већ од 1963. у њему скоро сваке друге године одржавају семинари, симпозијуми међународног карактера, па и конгреси међународних удружења.

Историјат грудне хирургије Института

1957.

Одлуком Извршног већа Народне скупштине АП Војводине 13. априла 1957. године почела је изградња Института за туберкулозу, према пројекту који је одражавао најмодерније трендове светске архитектуре тог времена. Исте године, за првог директора те установе именован је др Стеван Голдман.

Пола године од отварања Института за туберкулозу, почело је с радом и Одељење за грудну хирургију. Први болесник оперисан је 22. фебруара 1961, и то због фиброказеозне кавернозне туберкулозе. Операцију је извео начелник Одељења за грудну хирургију прим. др Марко Поповић, док су асистенти били проф. др Стеван Голдман и др Иван Пилиш. Одељење је имало две модерно опремљене операционе сале овалног облика са уграђеним централним кисеоником и централним вакуум системом, електрокаутерима и ханау лампама. Почетком јуна 1965. године за начелника Одељења грудне хирургије са Војномедицинске академије долази доц. др Иван Фајгељ, који у дотадашњи хируршки репертоар уводи и кардиохируршке операције, укључујући и дечју кардиохирургију.

1972.

Године 1972, када Институт за туберкулозу мења назив у Институт за плућне болести и туберкулозу, проширује се и Одељење за грудну хирургију на 50 постеља, а 1974. на 120, када се додају и дечји кревети. Примана су углавном деца са урођеним срчаним манама и деформитетима грудног коша.

1977.

Године 1977. на локацији у Сремској Каменици, поред већ постојећег Института за плућне болести и туберкулозу, у истој згради настаје Институт за кардиоваскуларне болести те се именује први директор доц. др Иван Фајгељ, а Грудна хирургија постаје део Института за кардиоваскуларне болести.

1982.

Током 1982. Одељење грудне хирургије организационо прелази из оквира Института за кардиоваскуларне болести и поново постаје део Института за плућне болести.
Следе планови, а затим и радови на ревитализацији и доградњи зграде за потребе Института за кардиоваскуларне болести. Дограђује се четврти, а делимично и пети спрат на оба панела зграде. На новоизграђеном петом спрату северног панела подигнут је модеран операциони блок са пет операционих сала, од којих две припадају Клиници за грудну хирургију, а три Клиници за онколошку хирургију. У истом нивоу, у продужетку операционог блока, направљена је одвојена јединица за интензивну хируршку негу са најсавременијом опремом и мониторингом.