Sarkoidoza je sistemska bolest čiji je uzrok nepoznat, a manifestuje se pojavom karakterističnih promena (sarkoidozni granulomi) u limfnim žlezdama, na plućima, oku, jetri, srcu, koži. Najčešće se javlja kod mlađih odraslih osoba i može imati nagao i postepen početak.

Najčešći je akutni početak, sa bolovima, oticanjem i crvenilom zglobova, uz pojavu bolnih čvorića po koži, najčešće na potkolenicama (nodozni eritem), što navodi bolesnike da se jave lekaru. Kada se kod tih pacijenata načini rendgenski snimak pluća, često se vide uvećane limfne žlezde u sredogruđu, što zajedno sa navedenim tegobama pobuđuje sumnju da se radi o sarkoidozi. Bolest može početi i neprimetno, samo sa uvećanjem limfnih žlezda sredogruđa, kada se otkriva slučajno, ili se rendgenski snimak načini pošto se bolesnici žale na uporan nadražajni kašalj. Ređe bolest počinje tegobama vezanim za neke druge organe.

Dijagnoza se postavlja nizom procedura koje obuhvataju laboratorijsku dijagnostiku (određivanje nivoa angiotenzin-konverting enzima – ACE, nivoa kalcijuma u serumu i urinu), kompjuterizovanu tomografiju grudnog koša dopunjenu visokorezolutnom kompjuterizovanom tomografijom – CT i HRCT, ispitivanje parametara plućne funkcije i gasne razmene u miru i pri opterećenju, određivanje kapaciteta difuzije pluća, uz neizbežnu bronhoskopiju sa uzimanjem odgovarajućih isečaka iz pluća, čijim se pregledom otkrivaju promene karakteristične za sarkoidozu. U standardno ispitivanje spada i očni pregled, ultrazvuk gornjeg abdomena i kardiološka dijagnostika (EKG, a po potrebi EHO i holter monitoring), radi utvrđivanja postojanja sarkoidoze na drugim organima.

Nakon postavljanja dijagnoze počinje lečenje, koje se kod većine obolelih sprovodi kortikosteroidima (prednizolon – pronizon) u početnoj dozi, koja zavisi od telesne mase i težine bolesti (između 30 i 80 mg dnevno), a ređe se u terapiju (kod neuspeha sa kortikosteroidima ili kod postojanja izražene kožne forme bolesti) primenjuje i imunosupresivna terapija (metotreksat). Kortikosteroidi se daju u proseku od šest do osam meseci, uz postepeno smanjivanje dnevne doze. Lečenje počinje u bolničkim uslovima, i ako bolesnik dobro podnosi lekove, nastavlja se ambulantno, uz redovnu mesečnu kontrolu.

Većini bolesnika simptomi bolesti ne predstavljaju problem, a i ako su izraženi, veoma brzo po započinjanju terapije znatno se ublažavaju i prestaju te dugotrajno bolovanje za vreme lečenja obično nije neophodno.

Ono što češće predstavlja problem jesu sami lekovi. Naime, kortikosteroidi su moćni lekovi koji veoma brzo izazivaju poboljšanje i ublažavaju tegobe, ali s druge strane, visoke doze leka i njihova dugotrajna primena mogu kod obolelih stvoriti brojne tegobe. Zbog mogućnosti oštećenja sluzokože želuca, uz terapiju pronizonom redovno se daju i lekovi za njenu zaštitu (ranitidin, famotidin). Redovno se mora kontrolisati nivo šećera u krvi, kao i krvni pritisak, i preduzeti odgovarajuća dodatna terapija ukoliko je potrebno. Kod bolesnika se u većini slučajeva zbog kortikosteroidne terapije javlja karakteristična gojaznost (lice postaje okruglo, nagomilava se masnoća na zadnjem delu vrata i na stomaku), ali je ona prolazna i povlači se po prestanku uzimanja leka. Zbog mogućnosti nastanka osteoporoze preporučuje se kontrola kod endokrinologa pre započinjanja i tokom lečenja, uz primenu odgovarajuće supstitucione terapije po potrebi. Mogu se javiti i drugi propratni, neprijatni efekti tih lekova (akne po licu i grudnom košu, nervoza, nesanica).

Kontrola se nastavlja i po završetku lečenja (tromesečno), tokom narednih godinu dana, pošto bolest u izvesnom procentu slučajeva može i ponovo da se javi, kada je potrebno ponoviti lečenje.