Услуге
Специјалистички прегледи и консултације
Хирургија трахеобронхијалног стабла
Урођене и стечене стенозе трахеје
Бронхопластичне операције
Бенигни и малигни тумори трахеје
Хирургија штитасте жлезде
Хирургија тимуса
Миастениа гравис
Бенигни и малигни тумори тимуса
Хирургија плућа
Биопсија плућа (болести интерстицијума)
Булозни емфизем плућа
Бенигни тумори плућа
Примарни малигни тумори плућа
Секундарни тумори плућа (метастазе)
Неспецифичне и специфичне бактеријске инфекције плућа
Гљивичне инфекције и хидатидне цисте (Ехинокок)
Плућни секвестар
Хирургија медијастинума
Биопсија лимфних чворова медијастинума
Примарни и секундарни тумори медијастинума
Урођене цисте медијастинума
Медиастинитис-гнојна инфекција средогруђа
Хирургија плеура
Спонтани пнеумоторакс
Изливи недоказане етиологије
Изливи малигне етиологије-хемијска плеуродеза
Емпијем плеуре
Бенигни и малигни тумори плеуре
Хирургија дијафрагме
Урођене и стечене киле дијафрагме
Релаксација дијафрагме
Руптура дијафрагме
Хиатус херније
Тумори дијафрагме
Хирургија зида грудног коша
Урођени деформитети зида грудног коша
(Pectus carinatum, Pectus axcavatum)-класично и Nuss процедура
Естетске операције на грудном кошу
Бенигни и малигни тумори зида грудног коша
Superior sulcus тумори- Pancoast
Инфекције зида грудног коша
Thoracic outlet синдром (ТОС)
Торакопластика
Траума грудног коша
Непенетрантна и пенетрантна траума зида грудног коша и плућа
Серијски прелом ребара и грудне кости
Трауматски покретни капак
Трауматски пнеумоторакс / хематопнеумоторакс
Минимално инвазивна хиругија (VATS)
Спонтани пнеумоторакс и булозни емфизем
Изливи недоказане етиологије
Прекомерно знојење - Хиперхидроза
Бенигни и малигни изливи перикарда-фенестрација
Анатомске и не анатомске ресекције плућа
Хирургија једњака
Бенигни и малигни тумори једњака
Дивертикули једњака
Бенигна сужења једњака
Руптуре једњака
Ахалазија
Општа хирургија
Лапароскопска холецистектомија и апендектомија
Ингвиналне и киле предњег трбушног зида (ПХС, ТАПП, ТЕП)
Биопсије јетре и надбубрега под ултразвуком
Хирургија јетре (ехинококне и конгениталне цисте, хемангиоми)
Радиофреквентна аблација / ресекција примарних и секундарних малигнитета јетре
Хирургија екстремне гојазности - Bariatric surgery
Хирургија перианалних фистула и хемороида
Пилонодални синус
ХИРУРШКО РЕШАВАЊЕ PECTUS EXCAVATUMA NUSS PROCEDUROM (Minimal Invasive Repaire Pectus Excavatum - MIRPE sec. NUSS)
Урођени деформитет предњег зида грудног коша по типу левакстих груди (pectus excavatum) чини 90% свих урођених деформитета предњег зида грудног коша.
Настаје појачаним растом ребарних хрскавица које потискују грудну кост ка постериорно. 37% пацијената има позитивну породичну анамнезу. Три пута чешће се јавља код особа мушког пола.
Хируршко решавања овог деформитета отвореном хируршком техником (метода по Ravitch-u) изводи се на Клиници већ 40 година и до сада је оперисано више од хиљаду пацијената.
Хируршко решавање левакстих груди NUSS процедуром спада у минимално инвазивну хируруршку процедуру, изводи се кроз два мала реза дужине око 4 цм. Пацијент неколико дана након операције напушта болницу.
ПРЕКОМЕРНО ЗНОЈЕЊЕ - ХИПЕРХИДРОЗА
Прекомерно знојење или хиперхидроза, иако не представља значајан медицински проблем, присутно је код приближно 3% светске популације, нарочито код млађих особа, представљајући значајан како психолошки тако и социјални проблем.
Дефинише се као прекомерно и неконтролисано знојење знојење које превазилази потребе нормалне термохомеостазе.
Хиперхидроза се може поделити на:
1. примарну хиперхидрозу (есецијалну или идиопатску)- код које узрок није познат, 2. секундарну хиперхидрозу - која настаје као последица неких других поремећаја као што су: – Ендокрини поремећаји (хипертиреоидизам) – Тумори (феохромоцитом, карциноид тумор) – Тумори хипофизе – Туберкулоза – Диабетес мелитус – Лимфоми – Болести симпатичког система – Неуролошке и психијатријске болести (Паркинсонова болест, Riley-Day Sy) – Употреба лекова (Пропранолол, Physostigmine, Пилоцарпин, трициклични антидепресиви, антиеметици, Венлафаксина).
За разлику од функционалног знојења које настаје као последица физичких вежби, премора или повишене телесне температуре, примарна хиперхидроза настаје као последица емоционалих проблема и анксиозности.
Хиперхидроза се даље дели на: 1. фокалну хиперхидрозу – када су знојењем захваћени само поједини делови тела (дланови, пазушне јаме, лице, табани) 2. генерализовану хиперхидрозу – када је појачаним знојењем захваћено цело тело
Примарна хиперхидроза је скоро увек фокална, док је секундарна хиперхидроза најчешће генерализована.
Према новијим истраживањима, доказано је да се хиперхидроза наслеђује, те да у 25- 50% случајева постоји поремећај код чланова породице. Хиперхидроза се наслеђује аутозомно доминантно, са варијабилном пенетрацијом, што значи да када један родитељ има хиперхидрозу, вероватноћа да ће се она појавити и код детета јесте око 25 %. Нема других доказа који могу бити одговорни за настанак хиперхидрозе.
Примарна хиперхидроза је проблем који утиче на све аспекте људског живота. Јавља се већ у детињству или пубертуту, мананифестујући се готово свакодневно. Особе са овим проблемом избегавају контакте са другим особама због стално влажних дланова, носе широку тамну одећу код појачаног знојења испод пазуха, полако се повлаче у себе, отуђујући се од друштва.
Појачано знојење потенцира непријатност и несигурност у друштву, чиме се последично појачава и знојење и настаје зачарани круг.
За постављање дијагнозе примарне хиперхидрозе неопходна је дугогодишња историја појачаног знојања пацијента, као и клинички преглед пацијента.
Не постоји прецизна скала интензитета за хиперхидрозу, те се најчешће примарна хиперхидроза дели квалитативно на: – Благу (mild) – Умерену (moderate) – Озбиљну (severe). Ова подела је урађена на основу упитника о Квалитету живота Hyperhidrosis Disease Severity Scale (HDSS), Hyperhidrosis Impact Questionnaire (HHIQ), Dermatology Life Quality Index (DLQI) Квантитативни дијагностички тестови су: 1. Гравиметријска метода –мерење тежине филтер папира 2. Нинхyдрин тест 3. Минор’с иодине Старцх тест
Терапија хиперхидрозе:
- Дијететски режим – избегавање намирница који провоцирају појачано знојење (кафа, чај, кока-кола, чоколада), избегавање зачињене и вруће хране.
- Антиперспиранти и дезодоранси - (Алуминију хлорид хекасхидрат 10% или 20%- Drysol ®, Xerac ®) су широко коришћени свуда у свету, али њихова употреба је задовољвајућа само код благих и умерених форми хиперхидрозе
- Лекови - (седативи, антихолинергици, симпатиколитици, β блокери, атропин) њихова употреба је органичена појавом споредних ефеката које ови лекови изазивају (мидријаза, фотофобија, тахикадије, аритмије, наузеја, повраћање, збињеност, малаксалост, опстипација, смањење бронхијалне секреције) као и чињеницом да су ефикасни само за благе облике хиперхидрозе.
- Јонофореза - се најчешће употребљава за палмарну и аксиларну хиперхидрозу. Изводи тако што се влажни сунђери са електродама причврсте за шаке или се поставе у пазушне јаме и затим се у току 20 минута пропушта ниско волтажна струја. Ефекат је реверзибилан, те се интервенција мора понављати у одређеним временским интервалима. Споредни ефекти у виду пецкања, трњења, еритема па чак и опекотина, ограничавају широку употребу јонофорезе у лечењу хиперхидрозе
- Botulinum A toxin (BOTOX®, Dysport ®) - блокира ослобађање ацетилхолина са неуромишићне спојнице и на тај начин привремено искључује инервацију знојне жлезде. Изводи се интрадермалним убризгавањем у одређене делове тела (дланови, пазушне јаме). Интервенција се мора понављати у одређеним временским интервалима које пацијент одређује субјективно на основу интензитета поновног знојења
- Торакоскопска симпатектомија – једина терапијска процедура која има трајан ефекат. Спада у минимално инвазивну хируршку процедуру са ефикасношћу од преко 99%, ожиљака после операције готово да и нема, неколико сати после операције се напушта болница (једнодневна хирургија) и пацијент је способан за обављање свих свакодневних активности. Нема се потребе за боловањем, рехабилитацијом, употребом лекова. Операција се изводи у општој анестезији, оперишу се обе стране грудног коша. Компликације и нежељени ефекти после операције су изузетно ретки. Код око 30% оперисаних јавља се компензаторно знојење (док се организам не привикне на мању продукцију зноја), које је пролазно, обично траје неколико недеља, пацијенти га у највећем броју случајева добро подносе.
Како победити гојазност?
Хирургија против гојазности.
Бити здрав и мршав.
Светом влада епидемија гојазности. Према подацима Светске здравствене организације (WHO) око 1,7 милијарди људи на планети има прекомерну телесну тежину, а највећи проценат је у САД где их има две трећине, док је половина гојазно са БМИ(„body mass index“) изнад 30. Гојазност је болест која се карактерише прекомерним увећавањем масне масе организма и доводи до тешког нарушавања здравља, као и развоја компликација. Гојазност је узрокована многим факторима: наследним, социјалним, физичком неактивношћу, као и прекомерним храњењем, понекад хормонским поремећајима, те узимањем лекова. Ова болест је удружена са другим патолошким стањима, од којих су најчешћи артеријална хипертензија („повишен крвни притисак“), дијабетес тип 2 („шећерна болест“), опструктивна „слееп апнеа“, тромбоемболије, коронарна болест срца, мождани удар, остеоартритис и болест зглобова кичме и екстремитета, повећана сколоност ка канцеру, појава депресије, поремећаји липида, стерилитет код жена итд. Многе од ових удружених болести могу да доведу до скраћења живота, а ризик од превремене смрти је много чешћи код гојазних, него код уобичајено ухрањених људи. Понижавајући став према гојазнима често је присутан у друштву, што изазива несигурност и повлачење овакве особе, све до озбиљних психичких поремећаја.
Задњих година 20. века, а нарочито почетком 21. века хирургија преузима примат у лечењу екстремне гојазности. Хируршка интервенција је оправдана онда када постоји БМИ једнак, или изнад 40 - код особе која нема неко друго обољење, односно када је једнак или изнад 35 у особа које имају још неко удружено обољење (хипертензија, дијабетес, стерилитет). Многи хирурзи сматрају да је пожељно извести хируршки захват у пацијента који је већ искусио неуспешни медикаментозни, конзервативни начин лечења гојазности и који жели да ослаби, а кад не постоје психолошки и други разлози за уздржавање од хирургије, односно кад је лекарски тим сигуран да ће пацијент сарађивати после хируршког захвата.
Наравно, хируршки захват мора бити праћен променом животних навика и животног стила оперисаног пацијента, са посебним нагласком на дијететски режим и физичку активност.
Након операције скоро сви пацијенти (86%) у просеку изгубе 30% своје тежине током прве године, а 50% од почетне тежине задржавају до 15 година после хирургије. При томе, 96% других болести које су удружене са гојазношћу потпуно нестаје (хипертензије, дијабетес), или показују знаке побољшања. Ипак, сам процес губитка телесне тежине, након хирургије, није ни лак, нити брз. Он захтева дуготрајну сарадњу са лекарским тимом, хирургом, нутриционистом и психологом.
Хируршки захвати који се изводе против екстремне гојазности подразумевају рестриктивне, малабсорптивне и комбиноване процедуре, а данас се изводе најчешће лапароскопским путем, кроз мале отворе на трбушном зиду, кроз које се провлаче хируршки инструменти и ТВ камера са извором светлости.
Најшире прихваћена процедура у хирургији гојазности је постављање „шведске подешавајуће желудачне траке“ (SAGB), која се оперативно смешта на горњи део желуца и спречава његово растезање (због чега пацијенти не осећају глад) и истовремено онемогућава узимање веће количине хране (могуће је конзумирати само око 50 мл у једном оброку). Ова трака се редовно контролише од стране хирурга и радиолога и у зависности од потребе - дотеже или отпушта. Она остаје у организму докле год је то потребно, а може лако да се одстрани, такође лапароскопским путем, онако како је и постављена. Пре постављања „шведске траке“ пацијент треба да ослаби, а након операције започиње дијета кашастом и течном храном која траје 4 недеље. Уз мршављење неопходно је започети и са физичком активношћу. На овај начин достиже се циљ у хирургији екстремне гојазности: сигурно спречавање уноса прекомерне количине хране, губитак осећаја глади, ефикасно се мршави и постиже се промена стила живота.
Данас је прикупљено огромно медицинско искуство у лечењу гојазности, усавршене су хируршке технике, тако да не постоји нити један разлог да екстремно гојазни не реше да оздраве и од болесних особа, којима је нарушен и доведен у опасност живот, постану здрави, на радост својих најближих и целог друштва.
